Ambicija ili sudbina
Verujete li u sudbinu? Sta je sudbina uopste? Kroz vekove ona se tumaci na razne nacine, ali prvenstveno bese shvacena kao nesto strasno sto vecno bdi nad covekom, i sto covek ne moze da izbegne. Ovakvo razmisljanje vodi u cist determinizam, u svet u kojem je sve podlozno samo njoj, sudbini, i sve vec unapred "ugovoreno". Danas, retko cemo sresti nekoga ko bas toliko veruje da je njegov zivot prepusten nekoj visoj sili. Zar se onda ne namece logicko pitanje, zasto ziveti ako je vec sve unapred odredjeno, i ako moj zivot nije u mojim rukama? Zasto da ne zapalim ovu cigaru koja steti mom zdravlju, ako necu umreti od nje vec od recimo saobracajne nesrece koja je nuzna. Kakvu onda svrhu ima zivot, i kakav smisao moje bitisanje u njemu?
Ja imam drugu teoriju. Teoriju koja je vec davno poznata, ali mozda malo manje popularna.
Ona je na antropoloskoj poziciji, prema kojoj, naravno, covek stoji u centru sveta. Ako je kopernikanski da se Zemlja okrece oko Sunca, onda je ova teorija antikopernikanska. Naime, da je covek taj oko koga se sve ostalo okrece. Nasa spoznaja se ne prilagodjava predmetima spoznaje, vec obrnuto, predmeti spoznaje se prilagodjavaju nasim mogucnostima te spoznaje.
Ne verujem u sudbinu. Verujem u ambicije koje zive u svakom coveku. U nekom vise, u nekom manje. Verujem u teznje i htenja koja su nadmocnija od bilo koje druge poznate ili nepoznate sile. I verujem da covek, samo ako otkrije kako da ih sledi i da zivi po sopstvenim zakonima koje svojevoljno gradi, moze biti kreator "sudbine" kakve god zeli.